Poezija i proza
/
Prahom posuti puti
Grebu stopala njena.
Korak je boli do kosti.
A kada će kiše?
Bistre
Ona
Bršljan u ruci stišće
Propinje se
Viče
Pustite mi Zemlju!
Nemam se gdje vratiti više!
Kažu
Gdje korov naraste – umire ljubav.
Ponesite sablje, kose i svijeće!
Vrijeme od ruža odavno je mrtvo.
Postoji negdje
U prošlosti nekoj
Gdje prah je
Zamijenilo cvijeće.
Korida
Ay! Dušo grešna!
Ay! Toro!
Rogove van!
Ay! Crveno,
Ay! Cuernos!
Ružo
Krvi
Zemljo
Vjetre!
Utihnulo…
Miomiris
Miris
Mira.
Miruj,
Torero
Moj…
Bonaca
More jutros miruje
Brod je ankoran
Tiho zri bonaca
Utrnut je feral
Prazne su kašete
Brodi su uz kraj
Vezale kadene
Koće u madrač
Purtela na provi
Strgan važulin
Bačeno je sidro
Čvrst je surgadin
Noć je bila teška
Sta' je fortunal
Neće nitko jidra
Danas imbukat
A tako malo triba
Samo jedan val
Da caklo od bonace
Razbije o žal
Da zatitra mu bava
Pa jidro na križ
Al' vitar mirni spava
Nek' čeka burdiž
Nek' čeka burdiž…
Dabar
Da je ove rijeke vladar
Da je kralj svih potoka
I udaljenih otoka.
Hvalio se i da glumi
U predstavi Gumi-gumi
Pa se učas popeo
Na balvan pa zapeo.
Htio je pokazat svima
Kakav dar za glumu ima
Da je vladar svake plaže
Ali znamo svi da laže.
Zato se i sapleo
Odmah čim je zapeo
Pa u potok upao
Dobro se okupao.
U laži su noge kratke
To najbolje vide patke
A za vodene zadatke
znaju najtočnije podatke.
Patka dabru savjet daje
Kako da mu laž potraje
Da mu gluma bude strasna
I pred svima kristal-jasna.
Taj je dabar tvrde glave
S koje skinuo je trave
Vodom su se slijepile
Pa mu oči prekrile.
Iako je savjet krasan
Sladak, gust, k'o burek masan
Dabar patku ignorira
I duboko filozofira.
Pismo njoj
Mirija san vrime tebon, cukrija ga i solija po onome kakve si znakove davala od jutra pa do sutona, a kad bi išla leć', poglediva san ti smišni nos kako frkće valjda od nikoga sna koji bi sanjala, a u kojen nima mene. Najlipja bi mi bivala jutra kad bi me onako ispod zalipljenih trepavica mirkala da vidiš jesan budan pa me onon mrgon među obrvama špotavala šta još nisan skuva kavu koju si volila blidu, s puno, puno cukra. Možda san ti više triba govorit da si mi najlipja, i 'vako zeru starija, a jope mlada u nutrini koja blišti još uvik ka podnevno sunce u litnji dan, a ti ga ne vidiš jer spuštaš škure da zamračiš nebo. E, kraljice moja… a jesi, znaš? Držiš me za ruku i ispreplićeš prste ka kad pleteš pletenice od te tvoje lipe kose, a ja te gledan iz prikrajka i nasmijen se jer kad jednom ne budeš mogla – ja ću, samo me nauči. Gledan ti crne oči šta su još više potamnile i istrgnile komad duše iz duše. Ali, ne zaboravi, srićo, da san tu i da te čuvan, mimo Boga prvi. Mučiš i stiskaš usne da zarobiš riči koje znan da bi mi rekla da ih već nisi progucala. Znan da te boli. Znan. Još ni dan danas ne razumin kako mi nikad nisi virovala kad bi ti cjeliva te tvoje obraze šta bi se napeli ka cerada dok bi se smijala nikoj dišpetožastoj stvari, a ja bi ti govorija koliko te volin. Pamtit ću te svu slanu od mareta ća su se uzdigle ka ukrasi nad ovon modron lipoton, tako nevino furbastu i zaigranu dičjon srićon. Žena, a dite. Dite, a žena. Mudrice, arambašo, svađalice s dušon dobrijon od kruva. Volin te, a ti mi ne viruj, šta ću ti ja.
Biografija
Profesorica klasične filologije i diplomirana knjižničarka Andreja Antonina, rođena 1973. godine zaposlena je u Znanstvenoj knjižnici Sveučilišta u Zadru. Piše raznovrsno – poeziju i prozu, a s posebnim užitkom stvara kratke priče, ponajviše humoristične.
.jpg)